Održana Konferencija “Intelektualna svojina i Internet”

Na trećoj godišnjoj konferenciji “Intelektualna svojina i Internet”, održanoj 1. juna, na Pravnom fakultetu u Beogradu, veliku pažnju privukla su predavanja, ali i diskusije sa publikom. Teme Konferencije bile su odgovornost hosting provajdera za povredu žiga, dokazivanje u postupku rešavanja sporova povodom registracije naziva internet domena, povreda žiga na društvenim mrežama, prekogranična prenosivost onlajn sadržaja, emitovanje i reemitovanje radio i TV programa preko Interneta i autorsko-pravni režim nastave na daljinu.

Konferenciju su organizovali Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Fondacija „Registar nacionalnog internet domena Srbije“ (RNIDS), a prisutnima su u njihovo ime poželeli dobrodošlicu Sima Avramović, dekan Fakulteta i Danko Jevtović, direktor RNIDS-a.

Šta je dozvoljeno na mreži?

U uvodnom predavanju Roja Arendsa (Roy Arends), vodećeg naučnog istraživača Internet korporacije za dodeljene nazive i brojeve (ICANN – Internet Corporation for Asigned Names and Nubers), okupljeni su mogli čuti manje poznate činjenice o nastanku Interneta, a potom i potrebi da se on reguliše dodeljivanjem domena. Naime, prva računarska veza ARPANET uspostavljena je 1969. između računara četiri američka univerziteta. Prva poruka koja je poslata ovim putem glasila je “Lo”, jer je veza pukla dok je neko od učesnika ovog projekta pokušavao da ukuca reč “Login”. Shvativši potencijal mreže za naučnu saradnju i razmenu podataka mnogi istraživački centri su se okrenuli umrežavanju, međutim korisnici su morali posedovati određeno znanje da bi mogli koristiti ovu preteču Interneta. Kako nije postojao grafički interfejs sadržaji su bili uglavnom tekstualni, a dodatni problem predstavljala je ograničena mogućnost logovanja na mrežu – samo iz računarskih centara koji su za to imali tehničkih mogućnosti. Gotovo da je bilo nemoguće otići u drugi grad u Americi i dobiti pristupne podatke za ARPANET te uskladiti umrežavanje sa drugima. Vremenom je međutim ovaj postupak pojednostavljen, a porastao je i broj računarskih mreža, koje su konačno objedinjene u jednu. Kreiranje internet protokola (IP) omogućilo je prenos podataka između svih korisnika mreže, a uvođenje pretraživača i domena omogućilo je lakše pronalaženje traženih sadržaja. Internet domen je inače sistem u kome se internet adrese vezuju za određene lokacije na Internetu, servere, sajtove, e-poruke itd, i on danas može imati i globalne i nacionalne ekstenzije – potonje su u Srbiji poznate kao .RS i .СРБ.

Zaštita žigova i domena

U prvom panelu pod nazivom “Nazivi internet domena i žigom zaštićene oznake” kojim je predsedavao prof. dr Slobodan M. Marković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predstavljena su tri naučna rada koja se bave ovom temom.

Ključne tačke referata “Odgovornost hosting provajdera za povredu žiga – pravni okvir i praksa u Republici Srbiji” prezentovao je prof. dr Mario Reljanović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union“, pojasnivši da se žig prilikom elektronskog poslovanja tretira prema pravilima naznačenim u aktuelnom Zakonu o trgovini. U tom smislu zabranjeno je dovođenje potrošača u zabunu, no ovo ograničenje se samo delimično odnosi na pružaoce usluga skladištenja podataka. Hosting provajderi naime nisu odgovorni ako se njihovi klijenti nesavesno služe tuđim ili žigom koji ima sličnosti sa tuđim u slučaju da provajderi ove okolnosti nisu svesni. No, ako su obavešteni o ovom vidu manipulacije dužni su da obrišu podatke koji su predmet sporenja dve strane. Drugim rečima, provajderima se dozvoljava neka vrsta pasivnosti sve dok nisu svesni da neko koristi tuđe oznake, ali ako informacije o ovome dospeju do njih dužni su da obaveste državne organe.

Dokazivanje u postupku rešavanja sporova povodom registracije naziva internet domena” publici je pojasnio dr Marko Jovanović, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Komisije za rešavanje sporova povodom registracije naziva internet domena. Po njegovim rečima u ovakvim sporovima tužilac je dužan da dokaže da je titular imena pod kojim je registrovan sporni domen, zatim sličnost ili istovetnost imena svoje kompanije ili brenda sa istim, kao i da je druga strana imala korist od ove radnje i da je nesavesno postupila. U ovim slučajevima kao dokazi se tretiraju uglavnom isprave i uviđaji nadležnih organa ili lica, a zabeležen je i slučaj dokazivanja saslušavanjem druge strane u postupku.

O “Povredi žiga na društvenim mrežama” govorio je Novak Vujičić, master prava i advokat u kancelariji „Samardžić u saradnji sa Specht & Partner Rechtsanwalt “. U ovom delu internet prostora dolazi do problematičnih upotreba žigova. Dešava se da neko registruje ime poznate kompanije ili proizvoda u nameri sprečavanja njegovog adekvatnog korišćenja ili radi prodaje profila pod tim imenom, obično po visokim cenama. U tom slučaju potrebno je utvrditi osnovanost tužbe, odnosno da li je reč samo o sličnosti žigova ili o namernoj upotrebi tuđih. Dalje, postoje profili koji na društvenim mrežama parodiraju stvarnost koristeći izgled sličan postojećim pravnim licima i taj problem se rešava poštovanjem uslova korišćenja određenih mreža, odnosno naglašavanjem da je u pitanju duhovit sadržaj. Nova dilema je upotreba heštegova, koje većina pravnika vidi kao sredstvo za grupisanje internet sadržaja te ih ne smatra žigom.

Autorsko pravo i Internet

Drugim delom Konferencije, pod nazivom “Autorsko pravo i Internet”, predsedavala je prof. dr Marija Karanikić Mirić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a otvorio ga je prof. dr Slobodan Marković, sa istog fakulteta, temom “Onlajn emitovanje i reemitovanje radio i TV programa u Evropskoj uniji”. On je govorio o manjkavostima zajedničkog tržišta u odnosu na regulisanje distribucije lokalnih sadržaja. Emitovanje audio-vizuelnih sadržaja trebalo bi da reguliše Panevropska licenca, međutim u praksi važe ograničenja iz ugovora sa glavnim emiterima ovih sadržaja. Pravni okvir za ovu oblast je u nekoliko segmenata nedovoljno efikasan, počev od drugačije pravne terminologije u različitim članicama Unije, preko potrebe zajedničkog tržišta za lokalnim radio i TV programima, do pitanja ko u inostranstvu treba da ulaže u reklamiranje određenog proizvoda, od kojeg će zaradu imati njegov proizvođač. Iz tog razloga se u ove svrhe i dalje koriste licence, a prof. Marković ističe da bi mandatorno Panevropsko licenciranje moglo imati negativni uticaj na medijsku i industriju zabave.

Prof. dr Dušan V. Popović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govorio je o “Autorskopravnom režimu nastave na daljinu: o (ne)adekvatnosti postojećih ograničenja prava“. Prema njegovim rečima na onlajn nastavne aktivnosti primenjuje se Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela iz 1886. godine, koja je poslednji put izmenjena 1971. godine, mnogo pre širenja Interneta. To onlajn edukaciji nameće brojna ograničenja, koja su različita od države do države – negde se tiču samo umnožavanja sadržaja, a negde obuhvataju i citiranje drugih radova ili upotrebu određenih autorskih dela. Srbija je po tom pitanju konzervativna, te prof. Popović ističe da bi bilo dobro da regulativa donekle zastupa i interese korisnika obrazovnih sadržaja jer je uslov za razvoj siromašnih država – širenje znanja.

U poslednjoj prezentaciji “Autorskopravni aspekti prekogranične prenosivosti internetskih (onlajn) sadržaja”, dr Sanja Radovanović, docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, govorila je o neskladu između principa zajedničkog tržišta u EU i principa teritorijalnosti. Naime, sloboda kretanja omogućava građanima Unije da poslovno ili privatno borave u njenim drugim članicama, ali se javlja dilema kojim zakonima podležu po pitanju korišćenja onlajn sadržaja. Jedno od rešenja za ovaj problem mogla bi biti uredba koja bi važila za sve zemlje, a ticala bi se utvrđivanja boravišta i usklađivanja autorskog sa pravom i obavezama korisnika.

Izvor: Blink2